Dođoh ti jer ne mogu dalje…
Pretežak je teret ova bol i
nemam snage za korak više
I ona je sve veća…i nestajem u njoj…
Bojim se ove boli, strah me je križa
Ne mogu više…
Ispustila bih krik ne bi li otišla bol,
ali moje usne zanijemješe
Samo još misli odzvanjaju u tišini
dok klečim pod tvojim križem…
Moje srce ti pjeva pjesmu boli
jer druge nemam, i sve što ti mogu dati
ranjeno je srce…
A Ti spuštaš svoj pogled na me,
pognute glave prikovan na križ…
i kažeš kako te boli moja bol,
i želiš uzeti moj teret,
ali tvoje su ruke prikovane za drvo
i samo ga ja mogu ostaviti podno tvoga križa
da opereš ga svojom krvlju…
Podigni svoj pogled, pogledaj me!
Ostavljen sam od najdražih,
izdan od najbližih i prezren od svih…
Povrijediše me i objesiše na križ
no gorčine u meni nema, samo mir…
Predadoh se u ruke Očeve i usidrih u volju Njegovu.
I zato ne boj se svoga križa, po njemu si mi blizu,
najbliže što možeš biti
i tvoje mi je srce najveći dar koji primam,
ranjeno tugom i pročišćeno bolom…
Jelena